Pas Milko

PRIČA O MILKU

    Negdje krajem 12.mj 2011. sa prozora sam promatrala dva psića iz moga susjedstva kako se lijepo igraju. Svaki dan su dolazili na tu malu zelenu površinu , igrali se ili zajedno trčkarali po kvartu. Oba psa su imala gazde koji su ih puštali na cestu bez nadzora.
Taj dan je sa njima bio jedan pas srednjeg rasta žuto-crvenkastog krzna,jednobojan. Izdaleka sam po kretnjama zaključila da je mlad. Pomislila sam ,nadam se da i on ima gazdu…
Nakon toga ga nisam vidjela. Dva dana iza toga, Matko me je uznemireno nazvao na posao i rekao da je jednog psa u Ulici P. Biškupa udario auto i da se ne miče. Bio je u šetnji sa Unom i Bellom i privezao ih je za drvo, a psa prenio sa ceste na travu.
Koji dan prije toga ,Matko je na snijegu pao i jako ozlijedio koljeno, zbog čega je šepao i prenošenje psa mu je bilo naporno. Kada ga je položio na travu,mazio ga je po glavici i nakon kratkog vremena je pas progledao i uskoro pokušao sjesti, ali je pao. Bio je blatnjav i prljav, jer ga je auto odbacio u blatnjavu lokvu . Ponovo mi se Matko javlja i prepriča šta se događa i kaže da nazovem komunalnog redara da se pobrine za prijevoz ozlijeđenog psa veterinaru. Nazvala sam gosp Blažeka . On je rekao da Grad nema organiziran transport ozlijeđenh pasa, da Šapa brine o izgubljenima, Veterinarska o lešinama, a za ovo nema rješenja. Ja sam mu rekla neka to izvoli riješiti kako zna ,najbolje da sam dođe i odveze psa u Veterinarsku. Nakon nekog vremena me je zvao i rekao da je zvao Veterinarsku i da će oni poslati svoj terenski auto po psa. Rekla sam da se nadam da to neće biti njihova hladnjača u kojoj transportiraju lešine. Objasnio mi je da nemaju drugu mogućnost. Zahtijevala sam da se pas stavi pored vozača i da slučajno ne bi ozlijeđenog psa prevozili sa lešinama. Na to mi je on rekao „pa neće on jesti lešine…“ .Pitala sam ga, šta misli kako bi njemu bilo da se njega vozi uz leševe.
Istovremeno kod Matka dolazi hladnjača kojom prevoze lešine i vozač kaže da će prevesti psa u ambulantu. Matko ga je skoro poslao k vragu i kazao mu da ga ne treba , jer je pas živ i neka ide svojim putem. Tada je nazvao Sinišu, polegli su psa u bunker,odvezli Unu i Belu kući i produžili na Radićev trg, Snježani. Kada je Matko otvorio bunker,šepav i nespretan, pas je iskočio iz bunkera i hodajući na sve četiri otišao u park. Na Matkovo dozivanje nije reagirao i otišao je .
Negdje u isto vrijeme Maca je išla u Erste banku potpisati primitak donacije za Šapu i sparkala se kod pravoslavne crkve. Ugledala je prljavog, blatnjavog i jadnog psa koji se jedva vukao. Bila je pogođena tom tužnom slikom i razmišljala ,kako će, ako ga sretne pri povratku iz banke ,uzeti psa i odvesti u Letičane. Kada je Maca sve obavila ,psa više nije bilo.
Narednih dana i Matko i Maca su često razmišljali o tom jadnom prljavom psu, a meni je nešto govorilo da je to onaj pas kojeg sam ja sa svoga prozora vidjela kako se igra sa psima iz moga susjedstva.
Prošlo je par dana kada mi se javila Katarina i ispričala kako je kod „Foruma“ vidjela psa kako izgubljeno stoji na sredini ceste,kako je jadan,izbezumljen i vjerovatno gladan. Pola sata iza toga njena Petra je išla k prijateljici i (po opisu) istog psa vidjela kako leži na rubu ceste u blizini pekare Aroma i ne reagira za trubljenje automobila koji su ga obilazili. Dala je zadnje pare da mu kupi kiflu ,koju je on smazao i krenuo za Petrom. Ona je išla u Cvijetnu ulicu k prijateljici koja ima ograđeno dvorište, ali ima tri svoja psa i nema gdje staviti ovoga i maknuti ga sa ceste ,dok se mi ne organiziramo. Sve mi je to Katarina javila u jednom razgovoru,a ja sam zamolila da Petrina prijateljica zamoli bilo koga u susjedstvu da ga zatvori u dvorište na kratko vrijeme, najduže do sutrašnjeg dana. Kada je Petra došla do svoje prijateljice razmišljala je,ako je pas bude čekao,odvest će ga do kuće pa će vidjeti šta dalje… Ali psa više nije vidjela. Ja sam sjela u auto u kojem sam imala Uninu vodilicu, vodu i hranu i obišla sva mjesta koja mi je Katarina spomenula,ali psa nisam našla. Čak sam i garažu pripremila za privremeni boravak ,ako ga nađem…
Iste te večeri sam ,nakon posjete mami,otišla u Billu po meso za sarmu,jer je večer prije toga bilo rasprodano. Ulazeći na istočni ulaz ,bacim pogled prema kolicima (koja nisam trebala) i .....ugledam psa koji je odgovarao Katarininom opisu. Pomislila sam, kada kupim meso,ako bude vani ....uzet ću ga i smjestiti u garažu,a kasnije tražiti trajnije rješenje. Tada mi je palo na pamet da su svi rekli…“ako bude vani…..“ i rekla sam , jebeš sarmu,idem ja pokupiti psa.
Bio je leđima okrenut meni,zavučen u dno prolaza uz kolica ,okrenute glavice da može pratiti šta se događa iza njegovh leđa, a i ispred njega. Po stavu se vidjelo da je uplašen i izgubljen.
Odlučila sam da mu neću prići s leđa nego sprijeda .Trknula sam u auto po hranu i vodilicu ,
zaobišla kolica ,došla psu sprijeda i čučnula,obraćajući mu se mirnim glasom. Pružila sam polaku ruku u kojoj sam imala hranu .Odmah je polaku ispružio njuškicu,puzajući oprezno prema meni. Pustila sam da on odluči kolko će mi se i kojom brzinom približiti. Omirisao je hranu ....nije bio zainteresuran,ali mi je bio nadohvat ruke,pa sam ga mogla dotaknuti i polako početi maziti. Prepustio se oprezno,ali bez mrve agresije.Polako sam mu stavila vodilicu oko glave i milimetar po milimetar ,polako uz zastajkivanje išla do auta. Dva metra od auta se ukopao pa sam ga digla ,unijela u auto i stavila iza moga sjedišta. Znala sam da je stvar gotova.Ponovo sam rekla, jebeš sarmu…i ušla uz auto i krenula kući. Tada sam skužila da nemam za njega ogrlicu za večerašnju šetnju sa mojim curama i produžila sam do Amazone. Ulazila sam i izlazila uz oprez, jer je on svaki puta htio izaći iz auta. Samo preko mene mrtve)))
Odmah sam mu stavila ogrlicu i vodilicu koju sam kupilau Amazoni,a Matka sam zvala da me čeka kod garaže. Zanimalo me je da li je to „njegov ozlijeđeni pas“, jer sam ja u njemu prepoznala onog psa koji se igrao sa psima iz susjedstva.
Matko je bio oduševljen – to je bio „njegov pas“. Dok sam mu ja donijela još vode iz stana,nasula hranu i namještala ležaj u kartonskoj kutiji,oni su šetali po garaži jer se pas nije dao izvan garaže. Bio je srednje velik i bojala sam se da bi strgao dosta tanki lanac kojeg sam imala u garaži pa sam otišla po kavez i njega montirala u dno garaže. Na kraju sam ga strpala u kavez sa hranom i vodom i odahnuvši otišla kući.
Navečer iza 10 sato smo išli u šetnju sa našim curama i pokupili garažnog psa. Cure su bile jako pažljive prema njemu a on se oslobodio i pomalo neurotično trčkarao uz njih i tako izašao iz garaže . Napokon je sve krenulo normalnim tokom. One su obavljale sve šta treba , a on se ,jadniče popiškio na kraju šetnje i ubrzo zatim još jednom. Čak je i crijeva ispraznio. Uglavnim, znala sam da će mirno spavati, u suhom, sit i sigura. Razišli smo se,a on je neko vrijeme cvilkao.
Nazvala sam Ivanku, jednu pamtnu ženu i ispričala joj važni dio priče,te zamolila da ona ujutro prijavi komunalnom redaru psa i da ostavi svoj broj telefona, a kada je Maca nazove neka joj kaže da je pas kod mene u garaži. Uglavnom ,na poslu sam dobila informaciju od Ivanke da je prenijela obavjest komunalnom redaru,a od Mace da mogu dovesti psa iz svoje garaže.Popodne sam ga odvezla u Letičane. Kada ga je Maca vidjela rekla je „Ja sam zadnjih par dana deset puta na njega mislila…“ i ispričala mi o njihovom susretu kraj pravoslavne crkve. Svi smo bili sretni.
Slike možete pogledati u našem albumu. Obratite pažnju na sliku koju sam napravila kada sam izašla iz dvorišta ,okrenula se i ugledala prelijepog psa koji se propeo na stražnje noge i gledao zamnom.
Taj prekrasni i umiljati pas dobio je ime MILKO.